Voljela sam čuti pokoju „ćakulu“, ali više od toga me nije zanimalo. Ostavljala sam „ćakulaše“ s njihovim „ćakulama“ i krenula dalje. Krenula sam u svoje osobne „ćakule“ s morem.
Na plaži sam zbog plivanja. Volim osjećaj lakog gibanja u plavetnilu, u moru. Volim kada me more zapljusne, kada po koja kap ovlaži oči i volim kada me zapeku, jer pojačavaju osobnu radost ljeta, mora i soli.
Dunav i more
U Dunavu smo ronili, zatvorenih očiju, jer i onako se ništa ne može vidjeti što je pod površinom, a kamoli što je na dnu. I ako bi nas Dunav zapljusnuo, oči nas nisu pekle. Ovo s morem je bilo nešto novo, a to mi se sviđalo. U Dunavu se ne može vidjeti dno, što je u meni stvaralo nelagodu. U moru sam mogla gledati dno, travu, kamenje. Ono tamo, tamno na dnu, trava ili sjena većeg kamena, sam zaobilazila. Imala sam svoju sigurnu rutu plivanja, gdje se naziralo čisto dno, bez tamnih sjena.
Prvi ulasci u more bili su zanimljivi. Ispitivala sam svaki kamenčić. Ulazila sam polagano dopuštajući moru da me zapljuskuje, rashlađuje, miluje. A onda sam se bacila u sigurnost virskog mora.
Testirala sam svoju izdržljivost koliko zamaha rukama mogu napraviti. Trideset, četrdeset, pedeset, sto… „Ćakulanja“ u moru sam izbjegavala, jer bih zabravila kod kojeg broja sam stala.
Čestitala sam sama sebi
Plivala sam do svoje granice mogućega, a onda sam svakim ulaskom povisivala granicu.
Sjećam se da sam pri kraju ljetovanja, dosegla broj od preko sedamsto zamaha rukama. Zadovoljna i umorna vraćala sam se na obalu, dok je u mislima vladao osjećaj radosne pobjede.
Bravo! Čestitala sam sebi. Čestitala svojim rukama. Čestitala svojoj izdržljivosti. Čestitala svojoj upornosti. Hvala ti Bože!
Dubravka Jelčić
FOTO: Dallas Morgan/Unsplash
