Vir bez struje (10): Virska jutra

Vir bez struje (10): Virska jutra

Virska jutra bila su … 

Kakva? Naravno. Virska.

Budila sam se vrlo rano. Zašto? Htjela sam uživati u svakom satu virskog dana.

Jutarnji miris mora ulazio je kroz prozor. Skočila bih iz kreveta. Obukla kupaći kostim, kratku trenirku, tenisice i put pod noge, rekao bi narod. Trčala bih put mora. Jutarnja rosa prekrivala je makiju i moje tenisice. Sunce se promaljalo na istoku. Stidljivo je pokazivalo sve svoje sunčeve boje. Polako i sigurno je sjalo sve više i više, sve jače i jače. Do „zvizdana“, a onda bi jenjavalo. 

Na obali

Približavajući se obali mora, zagledana u daljinu na Pag i Velebit, poletjela bih kao galeb, da sam samo imala krila.

Ma, varam vas.

Imala sam krila mašte, krila nade, krila široka kao sokol, krila bijela kao galeb. Imala sam krila za letjeti nad pučinom plavoga mora, nad valovima koji se „gingolaju“… Da, imala sam krila.

Stojim na obali. More, sunce i ja. U daljini galebovi. Pozdravljaju me kreštavim glasovima. Širim ruke u znak jutarnjeg pozdrava. Ulazim u more. Polako. Pod nogama  klizavi kamenčići. Male ribice okružuju stopala. Vidim tamnog  ježa. Nazirem njegove bodlje. Ne, neće me ubosti. Zaobilazim ga. Ostavljam ga njegovom životnom okruženju. U moru sam do koljena. Osvježavam lice morem. Mljac, mljac. I jutros je more slano, zaključujem svako jutro. Obliznem usnice nakvašene morem i ponovo, mljac, mljac. Slano je. Slano.

Virska ljepota 

Idem dalje u more. Sve dublje i dublje. Širim ruke plavetnilu oko sebe. Uživam u toj plavoj boji koja me okružuje. Moje srce progovara. Čujem u dubini svoje duše stihove pjesnika Josipa Pupačića: „I gledam more gdje se meni penje i slušam more dobro jutro veli.“ 

Nema nikoga. More i ja. Jedno smo. Još više pružam ruke plavetnilu mora, plavetnilu neba. Uzvraćam pozdrav moru, onako isto, kao što  ono mene pozdravlja svako jutro. Zaronim duboko. Oči ne sklapam. Promatram dušu mora, ribice, rakove školjke, ježeve, travu, kamenje. Što dublje ronim, plava boja se mijenjaju, izmjenjuju se ribice, rakovi, školjke, ježevi, trava, kamenje. More poziva još dublje i dublje. Roniti, promatrati, uživati. Krenuh putem dubine…

Čekaj more, jest da su čarobne tvoje dubine, ali ja nemam zraka. Vrati me na tvoju mirnu površinu. Udišem duboko. Gledam nebo. Na usnama mi sol. U kosi sol. 

Hvala Bože, na darovanom užitku ove virske ljepote.

Dubravka Jelčić

FOTO: Jeremy Bishop/Unsplash

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.