Moj balkončić

Moj balkončić

Sjedim u plastičnoj stolici, ispod sebe čujem zvukove automobila, penzići šeću svoje ostarjele pse, škola je završila, djeca nisu trenutno kod mene (ma i da jesu spavala bi), a ja zavaljena na svom balkonu u ranu zoru, gledam ljude i dobro mi je. Dobar je i Arsen kada je to napisao (tako nekako ili barem slično tome). On još dodaje: to valjda znači biti mlad. Pa s obzirom na to da se Trnoružici ne računa onih prespavanih sto godina, neće valjda ni meni ovih zadnjih deset. Nije važno što sam bila uspavana, važno da je meni dvadeset i sedam. Odbila sam zadnjih deset godina. To valjda znači da sam mlada.

Ne žuri mi se

Na balkonu, ispod prozora sklopljena mreža za sušenje rublja, na podu izvrnuta kutija za cipele i na njoj dvije posude od sladoleda, u njima nasuta zemlja, a iz zemlje rastu dalije i ukrasne tikvice. Preda mnom pogled na stari ormar bivših vlasnika stana, u polici od ormara prazne pivske boce, razbacane kvačice, prazne limenke … A iznad mene razapete tri žice za rublje. Koje ne koristim i koje ću skinuti jednog dana. Za sada mi se ne žuri. Ima do mirovine vremena. Valja ga ubit’ nekom zanimacijom. Na primjer planiranjem raznih poslova. 

Pa ni Dalmatinci ne rade toliko. Maslina je neubrana. Normalno da je neubrana! Pa poludjeli bi ljudi da je odmah uberu, pojedu, srede i sve to. Što ćeš onda raditi ostatak godine? Ništa. A to je jako teško. Psihički. Zato su Dalmatinci tako zdravi ljudi. Čuvaju psihu i leđa jednakom brigom. Znaju oni kako treba s bezobraznom maslinom. I još bezobraznijim vremenom. Koje nikako da prođe. Možda su oni i izmislili Trnoružicu. Mislim, sto godina – to je onako – ni previše, ni premalo. A oni su ipak psihički vrlo stabilni ljudi, vidi se to po neubranoj maslini.

Balkon je zakon

Hajde da se ja lijepo iz Dalmacije vratim na svoj balkon. Pogled s njega je baš onakav kakav volim: krovovi zgrada i razgranate, zelene krošnje. Ima prirode oko mene. A ja se prirodi divim. Evo, najviše od svega divim se mrtvoj prirodi na tanjuru. To je moja meditacija. To i balkon. Balkon je zakon. Jest da ga još nisam pošteno oprala. Ogradu treba prefarbati, stari ormar izbaciti, dodati kakav stolić … Moja šalica s kavom se trenutno nalazi na podu.

Ali za sad neću raditi ništa. Ne još. Ne žuri mi se. Pa tek sam se probudila. Valjda zaslužujem šalicu dobre kave nakon deset godina sna. I barem jedan mali balkon u zaprešićkom neboderu. Kad je Trnoružica već imala cijeli dvorac u ružama. Onako, za utjehu prespavanih godina. 

Zorica Krističević

FOTO: Artur Aleksanian/Unsplash

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.