Psihoterapeut sam svojim prijateljicama. Psihoterapeut bez škole, psihoterapeut bez potrebnog znanja, psihoterapeut na daljinu. Jer seanse obavljam putem mobitela. Neke mi ni ne kažu: „Halo, dobar dan, kako si?“, već počnu svoju priču. Te priče uglavnom se svode na nadugačko i naširoko prepričavanje problema. Problema s djecom, suprugom, roditeljima, sistemom u kojem živimo. No, trebaju li doista to prijatelji slušati? Zar mi prijateljima ne bi trebali biti izvor zabave, a ne psiholog ili psihoterapeut.

Psihoterapeut sam prijateljicama

Biti psihoterapeut nije nimalo lako. Ne volim davati savjete, jer se bojim da bi mogla pogriješiti, ali već i samo slušanje prepričavanja iscrpljuje čovjeka. A tako mi je teško izreći: „Čuj draga, tebi treba dobar psihoterapeut!“ Da sam tako brutalno iskrena, većina mojih prijateljica bi se razljutila.

Sve više ljudi susrećem kojima bi trebala stručna pomoć. Uznemireni su i slomljeni vremenom u kojem živimo i lošom financijskom situacijom pa posljedično im i odnosi unutar obitelji postanu loši. Posebice se to događa kad netko u obitelji ima malu plaću ili izgubi posao. Tada sve kreće. Problemi s raspoloženjem kreću i kada ljude maltretiraju na poslu, ali i kada maltretiranje dožive u obitelji. Problemi počnu i kada supružnici prestanu mariti jedno za drugo i „švrljaju“ sa strane.

Pošast

Sve više mi se čini kao da je danas zavladala pošast psiholoških problema, a nitko ne želi psihologu ili psihijatru jer je to još uvijek tabu. O tome se ni ne pomišlja, a kamoli da se otvoreno govori. Rugamo se Amerikancima jer masovno idu na psihoterapije, a mi to rješavamo tako da maltretiramo svoje prijatelje, koji nam se moraju javiti i usred noći, kad zatreba. Ako se ne jave, ako nas nisu spremni slušati, odbacimo ih iz života. Jer, kao, nisu to pravi prijatelji. Tko se onda tu glupo i ludo ponaša, mi ili „Ameri“?

Iva Kozarac

FOTO: Quino Al/Unsplash