Veli šefica napiši nekaj o zdravstvu, bum.
Prvo sam kontal kakav je to uopće naziv zdravstvo? Zdravstvo je kad si zdrav, onda te baš briga, jer stara lička veli “bolestan čovjek ima samo jednu želju, a zdrav tisuću i skoro sve su bolesne.” Ta cela priča bi se trebala zvati boleštvo, il’ tak nekak’.
A moja štorija s ljudima u bijelom (makar više u zelenom) počela je davne 75-te ispred zgrade, prava bijela goranska zima i u toj idili uspijem koljenom pronaći jedino železo između Risnjaka i Delnica kako viri iz snijega.
Sad to više ne viđam, fino se živi, nema blata, pa valjda ni taj otirač za blato nema svrhu.
Uglavnom, uspio sam probit do kosti, pa brzo u fiću i sat i pol do Kantride na prvo šivanje.
To je prošlo ok, nisam čak puno ni plakal, ak’ se izuzme tri sata putovanja, sat čekanja i 15 minuta šivanja, par sati doma i još par sati na vađenju konaca.
Drugi put ista bolnica, ali sad je šivanje malog prsta, mjesto ranjavanja škola, kao svaki dobar prvašić spremam listiće u ormar na najgornju policu, a kako sam onda bio mali (sad sam kao veći) primil sam se gore za vrata i naleti Savo, koji je pao već triput prvi, i zatvori vrata, itak, ja vani, prst nutra i ode. Već onda sam sumnjal da bu s tim Savama njesra, kaj se 90-e pokazalo istinitim.
Opet isto tuljenje, isti doktor, i čak mi je spasil nokat.
Do prvog loma noge je prošlo godina dana, ovaj put je bilo proljeće, idol selskih klinaca koje nije zanimal nogomet bil je Evel Knievel, lik je s motorom preskakal sve kaj si je zamislil, ja sam si zamislil preletit bratića i to sam uspio, ali zaustavljanje je trajalo par desetaka metara više od planiranog na kamenu, u kojeg se od jednog pijanog Japoda nikad niko nije zabil. Pukla noga, ali još tužnije je kaj je pukla vilica od ponyja, a i par šamara.
Ostalo klasika, gips, potpisivanje na isti, al’ bil sam heroj, čak sam dobil i pokoju pusu.
Od tad mi je najdraža ona “Bol prođe, slava ostaje, cure vole ožiljke”.
I onda je dve godine bil mir, dotepel sam se u Zaprešić i te zime prva ozbiljna bolnica i prvo loše iskustvo sa zdravstvom, počelo je s pokvarenim zubom, završilo s reumatskim groznicom i šumom srca.
Vinogradska, šest mjeseci, za to vrijeme su me uspjeli dvaput otrovati, jednom s nekim salicilatima, drugi put duplom terapijom, tak da sam se smanjio da sam skoro propadal između madraca i kreveta, rendgen su mi radili tak da su me okrenuli prema prozoru.
Dobra strana je da godinama nisam moral ić na tjelesni, nego sam se družil s curama koje nisu vježbale taj dan, loša je kaj onda nisu bile k’o ove današnje. Letve, ciceke je imala sam jedna kaj je pala par put razred.
Zbog tih greškica do srednje sam svaka tri tjedna išel na nekakve inekcije od dva deci i pil tablete vel’ke k’o čep. Ta odbojnost prema tabletama me sprečila da uživam u prvim godinama rave scene u HR, jedino je meni u Mungosu u Kašini bilo dosadno.
Srednja prolazi relativno mirno, do prve prometne kad je lik s bmw-om sedmicom ušel u našeg stojadina, koji nije ni imal pošteni lim, nego su se molekule rđe držale za rukice, tak da su mašina, šajba i još neki sitniji dijelovi ušli u mene, 350 šavova, par lomova, razni šerafi i pločice, nekaj mesa nismo našli, devet dana kome i par mjeseci kreveta, sve bi to preživio nekak’, ali problem je bil da je najpijaniji u celoj priči bil lik koji me krpil na Kajfešu, tak da mi tetive na lijevoj ruki ni spojil, a taman je sve obećavalo da ću postati novi Hendrix i plus sam teški ljevak.
Nitko mi nije rekel ni sorry.
Druga prometna, klasično oduzimanje prednosti meni na motoru, uz ostalo ode koljeno. Tu su dobri, šest sati operacije, ne znam koliko titana je ugrađeno, tak da je to najvredniji dio mene.
Opet krevet, mjeseci štaka, zadnju kontrolu pitam doktora kaj bum sad mogel igrat nogomet, veli da bum, rek’o super, prije nisam pojma imel. Poteral me i da više ne moram dolazit, ne dolazi ni on, otišel je u Švicarsku delat.
Prije tri godine odem vidit jel bi se kaj moglo s nosom napravit jer je ostal u banani od prve prometne. Veli doktorica, to je rutinska operacija, tu sam znal da ne bu dobro jer sam zaboravil napisat da sam išel na rutinsku operaciju bruha, pa su me još dvaput otvarali, nekaj su zaboravili, zaboravil sam još da su mi jedne druge tetive dobro spojili, ali dva prsta na jednu, tak da ne mrem brojati na prste ni na jednoj ruci.
Elem, rutinska operacija nečeg kaj se zove septum počinje ležanjem na hodniku, gol do pasa u ožujku, nakon anastezije pothlađivanjem ide prava, budiš se prehlađen sa metrima zavoja u nosu, ne boli jako i kao za par dana se vade zavoji, sat je puno, (probajte si nagurat maramice u nos na par sati i tak jesti i ostalo) naravno da sam uz to prehlađen, za par dana odem na vađenje, e to boli, hodam niz Sveti Duh i ne kužim, isto je kao i sa zavojima, prođe par dana, ja nazad na hitnu (normalno da je nedjelja) sjedite veli Ona, ne znam jel gore bilo kad je pogledala mene u čudu ili sestru pogledom evo pizdarije. Upita me kako podnosim bol, rek’o sam: dajte, sve sam prošel. Uzima skalpel i naživo reže po nosu, svašta teče, sestra je zgodna pa ne tulim, opet trpa metre zavoja i veli da se napravil hematom. Sam? I dobro da sam došel, jer je počela trulit hrskavica, i da nisam nos bi bil ko od Rahmetli Michaela, i da dođem za par dana.
Dođem, opet vadi sve van. Gleda. Imate stvari sa sobom? Kakve stvari? Trebate ostat na operaciji! Velim da nemam, na motor u Zap i nazad. Sutra opet isto ja gol na hodniku, možete me pokriti, prošli put sam se prehladili. Lica iza maske ne govore. Prehladil sam se. Opet operacija, navečer tekma, škvadra iz sobe k’o u emisiji onog voditelja kaj je dobil pedalu, jer su mu gosti smiješno govorili, tak i moji. Navijamo. Kghfslassss. Mimiimii. Spavati ne mrem, ne zato kaj je Dinamo zgubili, neg jer se davim i u jednom trenu uspijevam ono kaj mađioničari rade za lovu, vadim metre zavoja iz nosa kroz usta jer su na neku foru prošli. Idem na hitnu, opet meču zavoje, druge ne iste. Odite doma, pa dođite. Dođem i uglavnom gore mi je nego prije ijedne operacije. Četiri operacije, em ne dišem, em i dalje imam najveću sikiru u zajednici općina, a mogel sam bit ko Kluni.
Reko to je to, više ne idem pod nož taman da umirem. Za Božić umirem, hitna, dva infarkta sam prehodal, sam ne znam kad. Od tri lajtunga koja idu u srce, dva su bila na licni. Meću mi dva stenda, operacija smeh, tri frtalj sata, toplo ti je i gledaš se u HD-u iznutra.
Napokon su farmaceuti došli na svoje, sve kaj sam izbjegavali sad pijem pet komada dnevno.
Kad sve zbrojim pol-pol smo, kaj su zeznuli, drugo su spasili. Fora je kaj mi doktorica sa pet titula veli da od 17000 kuna, koliko košta moja operacija, njoj ide 310???
Svaki fuš automehaničar računa skoro toliko svoju vuru. Normalno da odlaze, nama budu ostali doktori koji su jedva s dva završili nakon 12 godina ili ovi pred penziju. Tužno.
Jedina konstanta od 1978. do 2018. je jelovnik, kuhani picek, juha iz limenog nečega i šnita kruha i tirolske i pekmezić u posudici u kakvoj se koka daje kad si škrt počastiti.
Eto tol’ko, za kraj par savjete vama koji još niste ležali u bolnici.
- Ne vucite kofer stvari, smijat će vam se i pitat kaj si na maturalac došel, ne treba vam niš osim četkice, trenirke, dve majice i punjača. Odmorite tijelo i kosu, svi su pacijenti ružni, nema potrebe isticati se.
- Ne podmićujte doktore, čak ni sestre, svega imaju, glavne su tete čistačice, kod njih se u buksi puši i pije kava. Nosite sol i papar, em ćete moć jest, em je daljinski vaš ak date malo drugima.
- Odaberite krevet čiji je utikač najbliže jastuku zbog punjača, ne mreš držati ruke u zraku iz glave stalno i po ljetu pokraj, po zimi što dalje od prozora.
- Nikad, ali nikad ne izlazite iz sobe prije vizite, kod sestara ste gotovi do kraja.
- Ne upucavajte se sestrama, em ste nikakav i zgužvan, em su sve čule. Dvaput.
- Kad vas doktor na viziti nekaj pita sam kimajte, i tak ga ne zanima, nit vas sluša.
- Ne gubite toplomjer.
- Ne pitajte jel ima papira, ovoga il’ onoga. Nema!
- Ak pušite, koristite žvake, jer ako vas sestra skuži, ni pišat nećete ić sami, i čikove bacajte pod tuđi prozor, i oni će pod vaš.
- Bol prođe, slava ostaje, cure vole ožiljke.
Najbolji frendovi poslije onih iz vojske su oni iz bolnice, idem zapalit i popit kardiopirin. Bok.
Gordan Lopac
FOTO: Unsplash
