Nisam coprnjak, ni Jehovin svedok, ali sve mi se više čini da su one bakice s lošom trajnom i čudnim pogledom kaj stoje na placu sa zadnjom Kulom stražara u pravu, makar nisam odolio jednoj reć nakon kaj me je počela davit da otkud joj ideja da će kraj svim mladih i zgodnih puca baš nju izabrati među 144000 koje će imati novi start, ipak kraj zgleda dolazi polako, al neumoljivo, pobili smo više od pol živina i to onih velkih, uskoro ne bu ni orangutana, belih medveda, tigrova i kaj ja znam kojih sve ne, a di su one male, to više niko ni ne broji. Kad je neko vidil kresnicu, one male pauke u boji, lovil modre leptire kupusare? Umjesto njih nam dolaze neke bube koje će nam će nam uništit šume, neke trave i ribe koje su se doteple s kruzerima koje jedu sve na morskom dnu.
Otkad sam na na ovoj plavoj kuglici ima nas duplo više i ako me ne mazne još koji infarkt bilo nas bu još tol’ko za koju godinu, nemre to ić.
I ne sam da zemlja ide kraju, a pravimo se da ne vidimo, neg odlazi polako i ono kaj nam je nekaj značilo, pogotovo oni kaj su nam život delali ljepšim.
Lani je prešel Oliver, ove Ivo na početku, čini mi se da bumo polako ovih par godina sam in memoriame pisali i čitali, svi kaj nekaj valjaju su oko sedam, osam banki.
Ne bu više ni pjevača, ni glumaca, ostali buju sam ovi plastični i plastične, ko bu zamjenil jednog Clinta, Morgana, Helen Mirren, Špiru, Frajticu, Mišu, Gabicu? Američani su imali Ray Charlesa koji je bio prvi na soul, blues i country ljestvicama, mi imamo Kiću koji je bil s Dinamitima prvi roker, pjeval Crnu ženu i bećarce, ko bu njega zamjenil?
Ne velim da među mlađima nema dobrih, ali daleko je to, daleko.
Kak veli Ćiro, si ne umišljam da znam nekaj o muziki, ali kaj je ovo danas, cice i guzice, nekakav Kenjo Vest veli da je on sad rock’n’roll, a pjeva gore od Sandre Dabo, može li se Nicki Minaj usporedit s Janis Joplin? Zac Efron s Sean Conneryjem?
One Direction s Cepelinima?
A i kod nas najmlađi rokeri su već davno prešli pet banki, nigdi novih Prljavaca, Psihića, Piva, Stefanovskog, imamo Šuputice, Rozge, Karleuše, a kaj je još gore i te više nisu u prvom cvatu, kaj posle njih dolazi ne želim si ni mislit.
Dolaze sve novije i modernije nove godine, kak ti sve je bolje, brže, modernije, ljepše, a ustvari sve je više tuge, ratova, umiranja, katastrofa. Svaki dan imamo nekakve narančaste, roze, crvene, crne alarme.
U Sahari i na Hvaru pada sneg, poplave u Saudijskoj Arabiji, jabuke cvatu u prosincu, medvedi u Kuterevu su budni celu zimu, beli Božić imaju sam ponekad Srbi.
Riba se više na ribarnici ne meće u vrećicu jer je više plastike u njoj, više ljudi umire od antibiotika neg od raka, više je pretilih nego gladnih, postali smo alergični na sto stvari koje do jučer nismo ni primjećivali.
Kad sam bil klinac kod bake u Liki cela kuća nije tjedno napunila kantu za smeće, za dućan je bila torba, mleko i ulje su bili u povratnim bocama, ostalo u škarniclu koji je bil za potpalu, danas za krafnu dobiš plastičnu kutiju i vrećicu, ambalaža nas bu pojela, doslovno.
Pa si mislim to je valjda cijena kaj je moja generacija živila u najzanimljivijem djelu povijesti. Došli smo iz kamenog do svemirskog doba, ko klinac čuval sam kravice i pisal po pločici, sad imam farmu na fejsu i opet pišem po pločici, jedino kaj ovoj treba baterija. Kupal sam se na Plitvicama, sad nemam za pogledat ih s ceste, popeo sam se na svako drvo, stalno trčal, danas klinci stoje na onim haverbordima i žvaču megiće, nemreju se popet na prvi kat, a ne na drvo, pa onda kontam kom opće ostavit ovo, najbolje da Zemlja napravi ono kaj je već vjerojatno napravila ko zna kolko puta. Reset i vraćanje na tvorničke postavke, pa ispočetka. Btw. za Novu sam prestal pušiti i piti, za Tri kralja je bilo pet dana kak sam opet počel, niš, kad sam već, ovaj, dobre volje idem zapalit, otvorit novu bocu i slušat Kejva. Bok.
Gordan Lopac Medo
FOTO: Unsplash
