Dakle, moja družina želi kućnog ljubimca. Ne volim ih. Ne želim se brinuti za njih. I previše mi je to obveza uz dvoje klinaca, uz sve i itd. Međutim, jedan poziv je promijenio sve. I odlučio da ćemo ipak ljubimca imati. Mačka je. Udomljena. Zahvaljujući pozivu susjede u jednu subotu u pola 7. Prvo smo mislili da je muško pa mu je mlađe dijete dalo ime. Onda smo se obratili stručnjaku da utvrdimo spol (tako je danas i s ljudima, nažalost) i žensko je. Dobila je ime Bella. S naglaskom na 2 l.
Od tog dana, sve u mom životu je drugačije i ljepše. Zašto? Jer iako se užasavam fizičkog dodira sa životinjom i onim pulsiranjem kad dotaknem kožu, Bellu hranim. Vjerna je i zahvalna.
Kad je zapela u susjedovu podrumu, bila sam tužna. Full tužna, jer bi je dozivala, i na moje dozivanje bi odgovarala mijakuanjem. Sreća koja, kad je oslobođena iz podruma, barem moja, neopisiva je. Jer taj dio u kojem se povežeš s kućnim ljubimcem, ne znaš kad se točno dogodio. I to je najljepše u svemu.
Jako sam sretna kad se ujutro probudim i mogu joj odmah odnijeti hranu. To je moj maksimum. Mogu joj pričati, mogu joj donositi zdjelice pune hrane, i biti zadovoljna jer sam se pobrinula. Ali tako bih voljela, dodirnuti je. Stoji na otiraču svako jutro, gleda me onim svojim prekrasnim zelenim očima i ja pokušavam dokučiti što bi joj trebalo. I onda ono što je u mojoj ograničenosti i dajem. A ona beskrajno zahvalna. Prede, diže rep, češe se oko uha… A ja sretna, jer mi je to prvi vjerni prizor, nakon odsanjanih snova.
Koliko kućni ljubimac može pomaknuti granice svega, to znaju samo oni koji su udomili, ili ga imaju, bez nekog svog voljnog trenutka.
Više ne postoji kupovina, u kojoj neće biti barem jedna sitnica, koja bi Bellu razveselila. A statistike pokazuju da potrošimo preko 4 milje za nekoga tipa moja Bella. I kukamo kako nam je loše i kako imamo male plaće. I ne možemo od istih živjeti. Shvatih da za ono što/tko nam je bitan/bitno uvijek nađemo i vrijeme i novac. Draga moja Bellice, hvala ti što mi uljepšavaš svako jutro, i što si toliko mirna i pristojna, kad se vozimo daleko. Da ti velim volim te, bilo bi licemjerno jer te se ne usuđujem dotaknuti. Ali nekako znam da ti to sve znaš. ? Draga Bellice, uljepšala si nam živote. Neki te zovu Bella debela, jer je moj maksimum nahraniti te. Ali kaj ćeš. I to je bolje nego ništa.
Sabrina Pejić
FOTO: Unsplash
