Evo nekidan sam na grbu natovaril pol života (ak bum Manolićeve sreće) i malo sam u ovoj ličkoj glavurdi premetal neke stvari (jer vele da s pet banki moraš napraviti nekakvu analizu osim krvi, kolesterola, tlaka, naznaka erektilne disfunkcije, neprihvaćanja stada dr.Drea i onog Kajnea il’ kak se već zove pod muziku, isto kao i Huljićevih, uglavnom svega snimljenog poslije osamdesetsedme).
Nakon tog mozganja skužil sam da sve ono kaj smo čuli zakaj smo takvi kakvi smo uopće, nije istina.
Pričaju da nas određuje porijeklo, obrazovanje, društvo, škola i kaj ja znam kaj, a ustvari mene, a i većinu koje znam odredila je srednje vel’ka drvena ploha nasađena na dva nečega. Obična klupica.
Krenuvši od osnovnjaka odmah se vidi da oni koji su sedeli napred i grijali klupu, napreduju na neku foru brže od nas pozadinaca i bivaju proglašavani za predsjednike razreda, tajnike, higijeničare, domaćine i sl. Ne znam kaj od toga još postoji.
Čak su i oni koji su bili simpatija predsjednika/ce razreda na hodniku imali bolji status (k’o u Amerikama oni koji su nosili jakne na slovo). Mi iz pozadine smo imali kute na Peace ili na A nacrtane debelim flomićem (ukradenim od onih koji su imali starce u Njemačkoj), prvi redovi su imali čiste, speglane kute, špica je bila s crvenim gumbima (ti su već bili kadrovi za SSOH, nešto kao Bernardić danas) čak su i higijeničarevi frendovi mogli imati crne nokte i doć bahato u školu drito s pikulanja bez pranja ruku.
Triler se tek počinje razvijati u srednjoj, tam se udaraju temelji za budućnost. Tu se već situacija skroz bistri, prve klupe su bezecirane još dok smo mi normalni pokušavali zbarit Čehinje na ferju i kaj ćeš, razni Miroslavi, Jagode, Patricije, su već miljenici profesora dok mi otraga još točno nismo ziher ‘ko kaj predaje, no ak’ te ne ide na jednom, otvori se na drugom, te kako se polako odustaje od školskih klupa koje predajemo Onima, mi otkrivamo totalno novu ponudu klupica koje čekaju samo nas.
Parkić !! To je to! Tu se otvaraju vidici, svaka generacija donosi nešto svoje, a i ona prošla u izglodanim godovima ostavlja svoj neizbrisiv i koristan DNA.
Na klupici se dogovaraju prvi sastanci, osnivaju prvi bendovi, prvi put se ljubi zapraf, prepisuju zadaće, prvi put ti netko drži glavu dok rigaš, što automatski znači da ti je to prijatelj za cijeli život, a ako je cura do maturalca si miran (osim ako nisi kreten pa na istom profuraš sa njenom najboljom frendicom, o sestri koja je bila na istoj klupici nikad ne govoriš).
Klupice su bile centar svijeta, sjediš, gledaš svijet kako prolazi i učiš, kakav YouTube i slične gluposti. Na klupicama su počele i prve naznake poduzetništva i sitnog obrtništva, od ispričnica, prek’ ploča, do trave, sve si mogel nabavit, ak’ si znal pravu klupicu, svi smo imali svoje klupice, čak je i gay populacija imala svoju podružnicu na Ribnjaku, pa si se fino mogel zajebat ako nisi znal ‘ko se na kojim klupicama skuplja.
E nakon srednje se skroz podijelilo pučanstvo, neki su počeli šljakat i uozbiljili se (to su ovi kaj imaju frku sa švicarcima (skužiš ih po dvoje dece, skupim kolicima od mlađeg koje nemreju prodat nikome na njuškalu ni na letgou, i ostalim pizdarijama kupljenima na kredu, koju ne plaćaju, i uvek su najglasniji na terasama, već od nervoze imaju tikove, pa tresu tu decu u tim kolicima tak da klinci stalno plaču, a oni viču im da prestanu plakat, zatvoren krug).
Neki koji su skužili da šljaka nije za njih, ostali su do dana današnjeg na klupicama kolodvora i napuštenih vagona (tzv. Iksići, od Imaš Kaj Sitnog), neki su se bacili na fax i dok si rekel keks, nakon desetak godina, završili ne’ko novinarstvo, ne’ko promet.
Neki su otišli u rat pa su klupe dobro došle kao zaklon od metaka, neki su se bacili u građevinu pa su im klupe dobro došle za šalung (većinom su to oni koji su imali flomiće).
Neki inovativniji su složili par ukradenih klupa pa počeli prodavat povrćke, sjedalice za Maksimir, cvijeće i svašta, ti su danas neki u Švici, neki u Međugorju, neki čekaju izručenje ispod Big Bena.
I onda su došla današnja vremena, pa se ima pametnih klupa sa svim kaj ti ne treba, pa klupa na sklapanje, pa klupa za dojenje i svakakvih.
A ak se pitate di su završili oni iz prvih klupa, njih možete mesec, dva gledat na HRT4 kako u saborskim klupama uspješno rade da svi skupa završimo, kak bi susjedi Digići rekli, Banca Rotta (prezaduženi i razbijenih klupa).
A ja? Ja sam sa super ekipicom proslavil 50-ti ročkas i dva gajnc nova stenda na Bageru, naravno na klupici.
I kaj mi ostaje još? Odšljakat do sedamdesete, pa se onda s ostalim penzlima sest u park i hranit golubove i razmišljat zakaj se taj prvi jebeni dan nisam sel u prvu klupu, drito ispred učiteljice. Konj. Idem si napravit majicu “volim zadnju klupu”, bok.
Gordan Lopac
FOTO: Unsplash
