Kod nas od prvog dana samostalnosti postoji zavjera o broju 200, prvo su isfurali mit o nekakvih 200 obitelji, makar niko ne zna više od sedam i to ak uključiš Kutline najdalje rođake, pa su onda kad su došli krediti svi zabrijali da ak auto akustika nema dvesto konja taj ne ide iz mjesta, onda nije frajer ak nema 200 centimetara, pa nisi niš u životu ako nemaš stan od 200 kvadrata, nit si faca ak subotom nisi spizdil 200 eura na cajkama i gurnul 200 kuna pijanom harmonikašu u harmoniku.
A sad svaka Tv kuća šalje nekakvu jadnicu da čubi na Bregani i ponavlja mantru o 200 hiljada buržuja koji su se vjerojatno mitozom namnožili od onih dvesto familija s početka priče.
Ne kužim u čem je frka, bilo bi žalosno da 5% stanovništva nemre nekam otići tjedan dana. Za razliku od nas, pametne zemlje s istom nadmorskom visinom imaju i zimski turizam, Janezi imaju Kranjsku goru s 10 hotela, mi na Platku planinarski dom u kojem čak neće ni Afganistanci spavat, a oba skijališta su nastala u isto vreme, još se s našeg vidi more, da nema Mile i Sljeme bi već zaraslo u drač, e onda se mora prek grane, o tom ne bum.
A za sve vas siromašne imam rješenje, a ide ovak.
Odlazak na skijanje počinje popodne kad svi susjedi dođu s posla ak ga imaju da vide da nekam idete i da vire iza firangi i žaluzina, na onima koji nemaju posla efekt bu bil još jači, kao i zavist.
Ujutro prije nego prvi odu delat nabijaš po haustoru i u poverenju susedi Zdenki s trećeg kata šapneš da pogleda poštu dok vas nema jer idete na skijanje u Francusku, naravno da ne idete, ali za dve vure bu celi haustor znal kam ćete, a Zdenka bu sama dodala detalje o hotelu i ostalom. Kad svi zauzmu pozicije na balkonima i prozorima možete počet. U posuđeni Thule od frenda iz firme natrpaš robu za Crveni križ, skije s otpada koje nemaju vezove, ali to se s prozora ne vidi, dok nosite stvari u auto svaki put vodite decu po haustoru da prave buku, ženi recite da odozdo viče jesi spremil badiće da misle da imate i bazen, nakon spremanja ujutro opet uz galamu krenite i potrubite izmišljenom susedu i uz smiješak otiđite.
Naravno prije puta se svi poslikajte ispred zgrade za fejs u skijaškim kapama i stavite status traveling di vam se sviđa. To isto ponovite i na Bregani uz status stojimo već dve vure, a di je još Francuska.
Kad to obavite, okrenite se, i doma usput bacite skije, stanite kod Crvenog križa ostavit robu, frendu vratiš Thule i ostaviš auto kod njega u garaži jer oni fakat idu na skijanje, provjeriš s njim kako se točno piše to di ide i da ti svaki dan pošalje neku sliku u inbox pa je ti staviš na svoj profil i tam se tagiraš uz link na hotel i svoj komentar na Tripadvisoru, niko ne bu skužio jer su u skijaškom ionak’ svi isti, provjerite jel Stavros, Jole il’ Šuputica tamo ideju da se možete hvaliti da ste tulumarili s njima.
Onda decu odvedeš kod bake u Kašinu, pešice se po mraku po skrivečki vratite doma i fino sjedite i ležite doma u miru i tišini do nedelje navečer, sam podgrijavate sarmu na dva, pojedete zalihe iz frižidera kaj su skoro za bacit, hihoćete i stavljate frendove slike na Fejs i Instač, čitate komentare i uživate, u nedelju popodne poberete decu jer su već i baki dopizdili i fino se vratite kući, vičući po štengama, jer se iz lifta ne čuje kak je bilo u Garmišpartvišoberlidlminkenu i svakom susedu kojeg sretnete kažete kak je tam lepo i da druge godine mora odvesti familiju tam i da čak možete skupa jer već imate poznate, drage ljude, naravno ne buju ni sljedeće ni bilo koje išli, ali će bit još ljući, tak. Bok, idem na drugi lauf, moram pazit na filteru.
Gordan Lopac Medo
FOTO: Unsplash
