Neću se skidat’

Neću se skidat’

„Dobra večer! Čuj, neću se skidat’!“

„Onda ne moraš ni ulazit’!“, najrađe bih mu odbrusila, ali stišćem usta i kroz zube promrmljam: „Bok!“

Ne znam nervira li me išta više od ljudi koji se ne skidaju na vratima i ulaze u kuću u obući u kojoj su hodali po vani. Pogotovo me nerviraju oni koji ti u svom domu uvale papuče još na vratima, ili svečano naglase: „Čistili smo!“, a sami nisu spremni to isto učiniti kod tebe. Obući papuče, ili, ako im se toliko gade moje papuče, barem se pristojno skinuti.

Po meni gaze s debelim džonom

Cijene svoje vrijeme i trud uložen u čišćenje, ali moje vrijeme i moj trud ne cijene. Po meni gaze s prljavim cipelama s debelim džonom.

Ako se već ne želiš skinuti i žuri ti se, ne hodaj okolo, ostani na vratima. S tim istim cipelama hodao si po cesti, a na cesti ima prašine, blata, prljave vode, psećeg izmeta i urina i sve mi to unosiš u dom. U dom u kojem se moje dijete i njegovi prijatelji još uvijek valjaju po podu. U dom u kojem su vuneni tepisi. Ako te to muči, ne dolazi mi. Ne trebam oko sebe ljude koji me ne cijene.

Ponekad mi dođe da uzvratim istom mjerom

Ponekad mi dođe da takvima uzvratim istom mjerom. Jednostavno da im uđem u kuću u cipelama. Da i ja s vrata doviknem: „Čuj, neću se skidat!“

Jer, što mi možeš? Izbacit ćeš me? Prekinuti prijateljstvo? Posvadit ćeš se sa mnom zbog cipela?

Znam da nećeš, znam da ćeš otrpjeti moju nekulturu i bezobrazluk, pa ćeš kipjeti u sebi, dići ću ti tlak.

„Kako si?“, upitao me nakon što je ušao.

„Dobro“, odgovorila sam ljutitim glasom. Svoju ljutnju ipak nisam mogla sakriti, pa je tu svaki razgovor stao. Poslije sam očitala bukvicu i suprugu što mu je dopustio da okolo šeće u cipelama.

Neće se skidat’, neću se družit’

Prava je istina da ja to nikome nikad nisam napravila. Niti ne bi, iako su to napravili meni. Ali ti su ljudi više nikad neće biti isti u mojim očima. Jer su iskazali nepoštivanje, i duboko u sebi oni to znaju, inače ne bi rekli: „Čuj, neću se skidat’!“ Rekli bi: „Čuj, neću ulazit’!“

Ne bi došli na minutu i napravili posla za sljedećih sat vremena. Razmišljali bi o meni i imali osjećaja prema meni, mom vremenu i trudu. Provoditi vrijeme s takvima, ima li onda uopće smisla?!

Iva Kozarac

FOTO: Dominik Martin/Unsplash

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.